Danas živimo u otuđenom svetu. Pandemija koja nas je zadesila ukinula je druženja, izlaske i neposredne kontakte. Pre pandemije to su činili ratovi, nemaštine, pa i visoka tehnologija-kompjuteri i pametni telefoni.
Sa nostalgijom se priseća o prošlih vremena kad je sve izgledalo drugačije. U Ribaru je čovek nekad mogao da bira mesto i vrstu provoda. Stariji meštani kažu da je pre pdesetak godina radio restoran na Brionima pored Morave. Osamdesetih godina prošlog veka utorkom, četvrtkom i nedeljom radio bioskop. Jeste da je na pola filma domar Brana pravio pauzu da premota traku, ali to je bila baš dobra ponuda.
Subotom je radila diskoteka. Radio je kafe „Skaj“ , kafe „Rio“ , kafana „Tiha noć“ kod Svilke, kafana „2 devete“ , bife na igralištu, kafić kod Dragana Paje, kafić kod Radice, kod Slavka Aksentijevića, Igraonica kod Neše i Lele, kafana kod Vanje, kafe „Pub“ , poslastičarnica kod Cice, poslastičarnica kod Sneže i Živka, stoni tenis kod Goće i Saše, stoni tenis kod Vlade Huga, „Barbados“ , picerija „Arkadija“, kafić „Havaji“, video klub kod Gere….
Posle mnogo godina učmalosti javlja se ponovo želja da se neki objekti obnove, a neki novi izgrade. Pored dobrovoljaca, kojih je u Ribaru uvek bilo, i lokalna samouprava ima sluha za potrebe seoskih sredina, tako da se poslednjih godina približavamo nečemu što smo davno izgubili.
